“Људи су вредни. Морају да раде, да othrane децу. Али те систем гуши. Ако ћеш у фабрику, тамо немаш никаква права, а ни живота са малим парама. Ако ћеш у пољопривреду, ту велики поједу мале, немаш субвенције и то ти је то. Не можеш ни тамо ни овамо”, описује нам своје искуство грађанин Сремске Митровице (35) који је радио у више митровачких фабрика, а пре годину дана се у потпуности посветио воћарству.
Овај Митровчанин, који је желео да остане анониман, каже да су радничка права “мртво слово на папиру”.
“Ако узмеш боловање, следи прекид уговора. Не поштују се годишњи одмори, викенди, празници. Практично немаш приватан живот. Ради се у три смене за 60 – 65.000 динара. ”
“Ти о мојим парама да ме малтретираш”
Наш саговорник се осврнуо и на субвенције које стране компаније добијају да би отвориле фабрике у Србији.
“Фабрике се граде на пољопривредном земљишту прве класе. Осим земљишта, добијају огромне паре за запошљавање. Колико упумпају у једну фабрику, могу у два села да уложе и дају пољопривредницима. Много бољи животни стандард би нам био. Али уместо тога, они добијају наше паре да би нас малтретирали”.
Додаје да поштује рад и да не од њега не бежи, али да нема никаквог смисла радити у фабрици.
“Са тим платама, људи морају да раде по два три посла. Дакле, из треће смене, људи одлазе на други посао, па увече поново у фабрику. У реду је радити, али плати поштено те људе, цени њихов рад.”
“Кад год сам се бунио за плату, ишао сам на разговор код психолога”
У последњој фабрици где је радио, Модини (Модине), био је један од челника синдиката. Тако се упознао са бројним начинима за опструкцију рада синдиката.
“Синдикати сарађују са менадзерима фабрика. Заправо, синдикат је само продужена рука менаџмента фабрике и власти. Сваку моју идеју су преносили директору. Кад год сам се бунио за плату, ишао сам код психолога на разговор. Ја сам хтео да помогнем тим људима. И сви они мисле као и ја, само ћуте. Имају кредите, своје муке”.
Наш саговорник каже и да се свако изражавање незадовољства заврши суптилном или отвореном претњом отказима. Додаје да се за челне људе у фабрикама увек бирају послушници, полтрони власти и они који не знају да раде свој посао како би се њима лакше управљало.
“Можеш да имаш и три разреда основне. Нешколовани кадар, а мисле да су богови. Додуше, имају око 200.000 плату. У Модини је, на пример, директор био конобар. Битно је само да си карика у систему који радницима онемогућава људска и радничка права”.
Присећа се и једне ситуације када су се радници жалили на малу плату, а директор им одговорио:
“Мала вам је плата? – Капија! Напоље!”.
На питање шта је решење за овакав зачарани систем, одговара:
“Решење је озбиљна држава. Држава треба да буде гарант поштовања радничких права. А ми имамо државу која дозвољава гажење радника.”
“Села су социјални случајеви”
Када је након неколико година одлучио да напусти фабрике, посветио се воћарству, али је и ту наишао на борбу.
Велики добијају субвенције, мали не могу. Државни кредити имају 1000 ставки, не можемо да их испунимо. Сточни фонд не може да се обнови. Радимо са старом механизацијом. Пољопривреда је на коленима и села су социјални случајеви. Држава је сељака ставила у ћошак. Да морају да иду у Модину и сличне фабрике.
Истиче да је ситуација у селима, слична као у фабрикама.
“Ако си СНС, имаћеш неку помоћ, ако не, ништа.”
Ипак, од два зла, изабрао је мање. Да буде сам свој газда.
Када је реч о бунту грађана као виду отпора, додаје да је разочаран неслогом у опозиционим групама, а посебно појединцима који гледају свој интерес.
“Морамо да се ујединимо. Једино уједињени можемо нешто да променимо.”
