Традиционално успавана Митровица, лења и трома попут Саве која се тихо тече кроз њу, пробудила се бар на сат или два претходне две недеље. Митровчани и пријатељи из околних сремских места Руме, Шида, свих генерација, одлучили су да се придруже многим грађанима Србије који су устали у одбрану свог уставног права на живот, ваздух, воду, земљу и да великим корпорацијама кажу СТОП! С`правом су старији устали, јер су њихови преци оставили кости на разним фронтовима ове земље, да би сви ми баштинили слободу, завештавши им да пазе на веру, породицу, част и образ.
У праву смо и ми средовечни, који смо трпели и страдали под санкцијама, НАТО бомбама и под транзиционим гиљотинама и ипак опстали и остали, јер волимо ову питому земљу.
У праву су и млади који револтирани и гневни постављају питање: Чију земљу даје ова власт, а против воље народа свога? Да ли више нема шта да се распрода, па су на ред дошле наше шуме, реке планинске и рудом богате плодне њиве од којих вековима живи српски сељак? Странцима редак метал, нама отрови, јаловишта и мртве реке, болест и смрт? НЕЋЕМО ДА БУДЕМО КОЛОНИЈА, РИО ТИНТО М’РШ из СРБИЈЕ и СРБИЈА НИЈЕ НА ПРОДАЈУ! Поруке су ових протеста. Више стотина храбрих грађана нашег Града иступило је и отворено рекло: ВОЛИМ СРБИЈУ И НЕ ДАМ ЈЕ НИКОМ а институције које требају да штите све своје грађане и медији који требају да веродостојно извештавају о дешавањима, стали су на страну власти. Са прозора СУП-а видели смо камеру, која је учеснике протеста снимала.
Нисмо очекивали да ће наша полиција бити против нас, ипак се ми сви добро познајемо, а онда смо били дубоко разочарани тиме сто смо видели. Нико од присутних није дошао са злом намером, окренути спасавању живота и здравља Србије. Сунцем окупан трг, весела граја људи и становника ове сремске престонице, осмеси, нада да са овим бунтом можемо отерати зле колонијалне силе и онда видите да тамо негде иза завесе, постоје покорници који не виде у нашем протесту бригу за опште јавно добро, већ покорно слушају надређене да снимају учеснике и прате нас. Туга једна.
Да ли тај човек или жена имају родитеље или децу, сестру или брата, супружника…не брину ли за њих и њихово здравље? Јесу ли прошли кадгод нашим Фрушкаћем, Шумадијом, Златибором, гледали чудесну Тару и јели божански нектар са Хомољских планина? Јесу ли, кадгод, остали без даха кад су пред собом видели бескрајна брда под грожђем, воћем, малином које се попут дивне девојке расуте косе прострла пред њима док је плаво небо покрива паперјастим облацима и греје нежним сунчевим зракама? Јесу ли остали некад неми пред свом том лепотом и осетили у костима захвалност сто им је Бог дао да живе у овом предивном делу планете? Јесте ли? Ако јесте, зашто нисте с`нама с`ове стране зида? Зашто нисте на сунчаној страни улице, већ попут пацова вребате младост и живот овог града? Зар није лепше борити се за слободу него вечито бити “грађанин покорни” потребан да буде отирач онима којима сте ви инструмент за остваривање властитих амбиција и промењиви попут лишћа?
Чак је и благопочивши Партијарх Павле стао уз свој народ на студентским протестима ’97, када је кордон полиције прешао на страну младости и снаге ове земље. Одбаците све притворности и схватите да се не боримо “против “већ ЗА – ЖИВОТ, ЗА – ПРИРОДУ, ЗА – БУДУЋНОСТ ОВЕ ЗЕМЉЕ, ЈЕР ЉУБАВ ПРЕМА СРБИЈИ ЛЕЖИ У ВАМА, БАШ КАО И У НАМА.
