Tradicionalno uspavana Mitrovica, lenja i troma poput Save koja se tiho teče kroz nju, probudila se bar na sat ili dva prethodne dve nedelje. Mitrovčani i prijatelji iz okolnih sremskih mesta Rume, Šida, svih generacija, odlučili su da se pridruže mnogim građanima Srbije koji su ustali u odbranu svog ustavnog prava na život, vazduh, vodu, zemlju i da velikim korporacijama kažu STOP!S pravom su stariji ustali, jer su njihovi preci ostavili kosti na raznim frontovima ove zemlje, da bi svi mi baštinili slobodu, zaveštavši im da paze na veru, porodicu, čast i obraz.
U pravu smo i mi srednjovečni, koji smo trpeli i stradali pod sankcijama, NATO bombama i pod tranzicionim giljotinama i ipak opstali i ostali, jer volimo ovu pitomu zemlju.
U pravu su i mladi koji revoltirani i gnevni postavljaju pitanje: Čiju zemlju daje ova vlast, a protiv volje naroda svoga?Da li više nema šta da se rasproda, pa su na red došle naše šume, reke planinske i rudom bogate plodne njive od kojih vekovima živi srpski seljak? Strancima redak metal, nama otrovi, jalovišta i mrtve reke, bolest i smrt? NEĆEMO DA BUDEMO KOLONIJA, RIO TINTO M’RŠ iz SRBIJE i SRBIJA NIJE NA PRODAJU! Poruke su ovih protesta. Više stotina hrabrih građana našeg Grada istupilo je i otvoreno reklo: VOLIM SRBIJU I NE DAM JE NIKOM a institucije koje trebaju da štite sve svoje građane i mediji koji trebaju da verodostojno izveštavaju o dešavanjima, stali su na stranu vlasti. Sa prozora SUP-a videli smo kameru, koja je učesnike protesta snimala.
Nismo očekivali da će naša policija biti protiv nas, ipak se mi svi dobro poznajemo, a onda smo bili duboko razočarani time sto smo videli. Niko od prisutnih nije došao sa zlom namerom, okrenuti spasavanju života i zdravlja Srbije. Suncem okupan trg, vesela graja ljudi i stanovnika ove sremske prestonice, osmesi, nada da sa ovim buntom možemo oterati zle kolonijalne sile i onda vidite da tamo negde iza zavese, postoje pokornici koji ne vide u našem protestu brigu za opšte javno dobro, već pokorno slušaju nadređene da snimaju učesnike i prate nas. Tuga jedna.
Da li taj čovek ili žena imaju roditelje ili decu, sestru ili brata, supružnika…ne brinu li za njih i njihovo zdravlje? Jesu li prošli kadgod našim Fruškacem, Šumadijom, Zlatiborom, gledali čudesnu Taru i jeli božanski nektar sa Homoljskih planina? Jesu li, kadgod, ostali bez daha kad su pred sobom videli beskrajna brda pod grožđem, voćem, malinom koje se poput divne devojke rasute kose prostrla pred njima dok je plavo nebo pokriva paperjastim oblacima i greje nežnim sunčevim zrakama? Jesu li ostali nekad nemi pred svom tom lepotom i osetili u kostima zahvalnost sto im je Bog dao da zive u ovom predivnom delu planete? Jeste li? Ako jeste, zašto niste s nama s ove strane zida? Zašto niste na sunčanoj strani ulice, već poput pacova vrebate mladost i život ovog grada? Zar nije lepše boriti se za slobodu nego večito biti “građanin pokorni” potreban da bude otirač onima kojima ste vi instrument za ostvarivanje vlastitih ambicija i promenjivi poput lišća?
Čak je i blagopočivši Partijarh Pavle stao je uz svoj narod na studentskim protestima ’97, kada je kordon policije prešao na stranu mladosti i snage ove zemlje. Odbacite sve pritvornosti i shvatite da se ne borimo “protiv “vec ZA – ŽIVOT, ZA – PRIRODU, ZA – BUDUĆNOST OVE ZEMLJE, JER LJUBAV PREMA SRBIJI LEI U VAMA, BAS KAO I U NAMA.
