Naziv našeg filma iz 1983.koji se nalazi u naslovu, dobro je došao kao ideja za moje razmišljanje o sadašnjem psihološkom stanju nacije, koje ću podeliti s vama.
Razgovarajući s ljudima, prijateljima, slušajući ankete na TV, često čujem izjave tipa:” šta mi tu možemo”, „ ništa se neće promeniti”, „ sjaši Kurta da uzjaši Murta”; „svi su oni isti”, „ne interesuje me politika”, itd.
Takve izjave se mogu podvesti pod psihološku pojavu poznatu kao naučena bespomoćnost. Ukratko, to je uverenje osobe da akcije koje preduzima neće dovesti do željenih efekata. Plastično ću to objasniti kroz eksperiment kojim je ova psihološka pojava definisana. Grupa pasa bila je izložena elektrošokovima koje nikako nisu mogli da izbegnu. Nakon izvesnog vremena, psi su stojali mirno i primali su te elektrošokove, bez ikakvog otpora.
Da li pronalazite sličnost sa anesteziranim i apatičnim javnim mnjenjem u Srbiji?
Uprkos tome što smo iz dana u dan „bombardovani” mnoštvom afera, što stvarnim, što iskonstruisanim, bolno sramnim, lascivnim, istinitim i spinovanim užasnim slikama, informacijama o državnim udarima, potencijalnim atentatima, krađama, trocifrenim brojkama obolelih od korona virusa, desetinama umrlih na dnevnom nivou, rušenjem kuturno-istorijske baštine radi nelegalne gradnje, otimanjem zemlje, vode, šuma, ektremnim zagađenjem vazduha, izglasavanjem 14 zakona za 14 minuta(!)u Parlamentu Srbije i… ništa. NIŠTA.
Kako je to moguće?!
E sad, kako smo došli do ovog stanja obamrlosti i tuposti?
Poznato je da se uverenje kako je nemoguće ostvariti željene ciljeve negativno odražava na to šta mislimo i kako se osećamo i ponašamo. Tako čovek prekida da ulaže neophodan napor u aktivaciju u postizanje ciljeva i željenih efekata, a svaki novi neuspeh doživljava samo kao potvrdu svoje generalne neuspešnosti. Takođe, izbegava preuzimanje odgovornosti, počinje da oseća tužno, ljutito i napeto i postaje nesiguran u pogledu toga šta će se desiti u budućnosti. Neretko, čovek počinje da doživljava sebe potpuno bespomoćnim, verujući kako nijedan postupak u budućnosti neće dovesti do željenog ishoda i kako nad onim što joj se dešava nema baš nikakve kontrole.
Uzroci ovakvog stanja su mnogobrojni, kao i njihovi aspekti delovanja na pojedinca.
Svi oni, u biti, leže u nabujaloj i razgranatoj patologiji društva kojoj vlast i sistem daju podršku, a sad, čak i zakonska utemeljenja. Zakoni se ne kroje po meri građana, već po meri krupnog kapitala. Čovek, građanin Srbije i njegova dobrobit, nisu merilo vrednosti društva, već minorna promenjiva, jedinica mere interesa vladajuće klike. Sistematsko urušavanje autoriteta formalnih, demokratskih institucija(parlamenta, vlade,sudova), postavljanje partijskih aparatčika i moralnih nikogovića na čela bitnih službi bezbednosti, potkupljivanje crkve, ucenjivački potencijal lokalnih moćnika koji poput indiga prenose sistem vladavine są višeg na niži nivo, relativizovanje odgovornosti sadašnje garniture na vlasti i stalnog targetiranja prethodnika, potkupljivanje, instrumentalizacija i diletantizam u medijskoj sferi, i sve to bez zakonskih i moralnih ograničenja, donela nam je autokratsku vladavinu na mala vrata. Tako se ona uvukla i u porodične odnose, gde su starije generacije potpuno očarane još jednom snažnom i moćnom ličnošću poput Tita i Slobe i mlađim generacijama koji poznaju drugačija državno-pravna ustrojstva i slobode. Prodrla je kao olovo u privrednu oblast, ali i u sve druge oblasti društvenog života, ideološka i religijska ubeđenja, nauku i umetnost, estetička merila i načela, jednom rečju, u interese i život svakog pojedinca. Žaba je skuvana.
E sad, ako smatrate da je to okruženje u kome želite da živite, podižete decu i unuke i pristajete na ovakvu kontaminiranu sredinu, onda ništa. Ako osećate u sebi da želite i zaslužujete bolje, podignite glavu, pogledajte u nebo i krenite da menjate Srbiju onakvu kakvu želite da baštine vaši potomci. Jer, neće tako dugo proći kada će vas upravo oni slaviti ili proklinjati. Mislite o tome.
