Јавно или народно здравље је друштвено деловање којим се жели побољшати здравље и квалитет живота човека у циљу продужетка животног века. Та деловања подразумевају превентивну и куративну медицину, здравствено васпитање, контролу заразних болести, санитарни наџор и праћења еколошког хазарда. У том смислу свако ко ради у овом систему, треба да осећа професионалну и људску одговорност за обезбеђивање сигурних услова за живот за сваког појединца укључујући квалитет ваздуха, вода и животне средине у којој живимо.
Од давнина човек зна да је највеће богатство управо здравље! А управо та реч од седам слова, толико је искоришћена, односно, потрошена у последњих годину и по дана. Вирусна пандемија је оголила све мањкавости или слабости нашег система јавног здравља. Јер, здравље није само одсуство болести, него стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања.
Ево нас и у центру свих питања и дилема – питања постојања и баланса свих ових аспеката човековог здравља.
Ментално здравље се може конципирати као стање добробити, где свака индивидуа постаје свесна својих способности, може да се носи са нормалним стресом у животу, у стању је да ради продуктивно и способна је да оствари лични допринос за своју заједницу. У овом смислу, ментално здравље представља темеље за благостање и ефикасно функционисање како за индивидуу, тако и за заједницу. Оно је темељ здравог појединца, не обрнуто.
Међутим, ментално здравље је одређено социо-економским утицајима и срединским утицајима. Најјасније је то повезано са ниским степеном едукације, слабо решеним или нерешеним стамбеним питањем, ниским примањима, загађеношћу воде и ваздуха итд. Пораст и константност социо-економских препрека за појединце представља фактор ризика за ментално здравље.
Највећа осетљивост на ове околности је утврђена код људи који се налазе у неповољном положају, који су социјално угрожени, те се она објашњава факторима као што су осећај несигурности, безнадежности, тескоба, страх и апатија. Стални стресови у друштву повећавају фактор ризика од сниженог прага толеранције на фрустрацију, окидач је за насиље, нетрпељивости ка мањинским и маргинализованим групацијама (Роми, мигранти, припадници других етничких и сексуалних групација,..). Морамо знати да је ментално здравље повезано са понашањем и да ментални, социјални и здравствени проблеми могу утицати на понашање како појединца, тако и друштва у целини.
Злоупотреба супстанци, насиље, као и злоупотреба и насиље над женама, децом, старијим особама и особама са инвалидитетом, здравствени проблеми као што су депресија, анксиозност у данашњим околностима ванредних и планетарних промена изазваних пандемијом, јако су изражени и много је теже носити се с њима у условима који укључују високу стопу незапослености, мала примања, низак образовни статус, стрес на послу, родну и полну дискриминацију, социјалну искљученост, нездраве животне стилове, нарушавање људских права.
Друштвена клима која поштује и штити основна људска, политичка, социо-економска и културна права је фундаментална за добро ментално здравље становништа. Ипак, реалност је да је већина наше популације сведена на пуку егзистенцију, низак и неповољан степен аспирације у животу, урушавање образовног и васпитног система и давања неадекватних замена за исте. Нација у којој се негује Пинк филозофија мишљења, мора да као коначан производ донесе сумњу у медицину као науку и њена научна достигнућа, нпр. вакцину.
Ужаснути пред неизвесношћу своје егзистенције и својих ближњих, понижавани и условљавани, бедно плаћени и под перманентим притиском како преживети, већина људи има поремећаје понашања и менталног здравља који се налазе у спектру између менталног ступора и агитације. Сведоци смо свеприсутне вербалне агресивности, недостатка културних образаца у понашању и културе у интерперсоналним релацијама. Осетили смо сигурно да је љубазност, стрпљење, поштовање и отвореност на спонтану и искрену комуникацију, раритет и све више у домену случајности. Свеприсутна лаж је потиснула истину, бешчашће је прогнала част, некултура и бахатост су постале друштвено прихватљиве особине, човек се свео на инструмент за постизање циљева… Они који нису успели да се прилагоде овој стихијској деградацији друштва, повлаче се у себе, изопштавајући себе из друштва, препуштени канџама различитих менталних обољења. И они нестају из јавне слике и постају брига својих породица, у тишини и јаду дана који се нижу. Безимени и невидљиви систему, без хтења да им се помогне.
Ових безмало 18. месеци пандемије, али и 13 месеци у локалној скупштини „дон кихотовске“ борбе да докажемо, на жалост, глувим и слепим шта се у нашим животима дешава. Јер, сви имамо исту анатомију и физиологију тела, без обзира на лична и политичка уверења. Дилема бити или не бити довољно храбар и искрен првенствено према самом себи никада није била упитна.
Сви Митровчани дишу исти ваздух, користе исту воду, храну добијају из плодне, сремске земље. Сви живимо исту реалност, али на њу гледамо различитим очима и тумачимо у складу са интересима уместо у складу са истином.
Велики корпус професионалаца у овој драматичној ситуацију разједињен је по стручном ставу, али већински уједињен код материјалних, себичних разлога, па кратковидо не види шта нам песпектива доноси. А то је да ћемо биолошки нестати, пошто смо већ морално, духовно посрнули до те мере да нам деца не желе да постану учитељи, професори и лекари, већ старлете, фудбалери и блогери.
Нација која је изневерила такве научне капацитете попут Тесле, Пупина, Миланковића, сада гаји скептицизам и неповерење према науци. Милан Јовановић Батут, оснивач медицинског факултета у Србији, доживљава да га као инститицију воде лекари- политичари, а не професионалци. Политичко биће упитног образовног статуса, тренутно на месту премијера, арогантно изјављује да не верује у мере док спектар специјалиста иза ње покорно ћути. Београд је данима најзагађенији град да свету, Металфер нас годинама покрива канцерогеном прашином која не прекрива само срамоту власти, усред сремске житнице 100 хектара великодушно „дарујемо“ за потребе регионалне депоније где ћемо складиштити отпад свих околних сремских и мачванских места, од Шапца и Богатића до Ирига и Шида, годишње нам умире град величине Краљева и исто толико се одсели пут земаља западне Европе, а наша власт ћути и отвара кућице за птице и слика се у дресовима фудбалера. Бивамо бомбардовани информацијама да тамо неко опет организује државни удар или атентат на свевишњег, да ли неки министар јесте или није пријатељ власти, какве ћевапе једемо, и да ли је марихуана постала легална и овде… Село гори, а баба се чешља.
Све ово утиче на наш ментални склоп, подиже толеранцију на глупост и бесмисленост у небеса, али снижава толеранцију на глад, болест, празан џеп, отров из славина и из ваздуха.
А ви, како сте?
Кристина Драгишић, психолог
Стеван Орељ, др мед. спец. неурологије
