Javno ili narodno zdravlje je društveno delovanje kojim se želi poboljšati zdravlje i kvalitet života čoveka u cilju produžetka životnog veka. Ta delovanja podrazumevaju preventivnu i kurativnu medicinu, zdravstveno vaspitanje, kontrolu zaraznih bolesti, sanitarni nadzor i praćenja ekološkog hazarda. U tom smislu svako ko radi u ovom sistemu, treba da oseća profesionalnu i ljudsku odgovornost za obezbeđivanje sigurnih uslova za život za svakog pojedinca uključujući kvalitet vazduha, voda i životne sredine u kojoj živimo.
Od davnina čovek zna da je najveće bogatstvo upravo zdravlje! A upravo ta reč od sedam slova, toliko je iskorišćena, odnosno, potrošena u poslednjih godinu i po dana. Virusna pandemija je ogolila sve manjkavosti ili slabosti našeg sistema javnog zdravlja. Jer, zdravlje nije samo odsustvo bolesti, nego stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja.
Evo nas i u centru svih pitanja i dilema – pitanja postojanja i balansa svih ovih aspekata čovekovog zdravlja.
Mentalno zdravlje se može koncipirati kao stanje dobrobiti, gde svaka individua postaje svesna svojih sposobnosti, može da se nosi sa normalnim stresom u životu, u stanju je da radi produktivno i sposobna je da ostvari lični doprinos za svoju zajednicu. U ovom smislu, mentalno zdravlje predstavlja temelje za blagostanje i efikasno funkcionisanje kako za individuu, tako i za zajednicu. Ono je temelj zdravog pojedinca, ne obrnuto.
Međutim, mentalno zdravlje je određeno socio-ekonomskim uticajima i sredinskim uticajima. Najjasnije je to povezano sa niskim stepenom edukacije, slabo rešenim ili nerešenim stambenim pitanjem, niskim primanjima, zagađenošću vode i vazduha itd. Porast i konstantnost socio-ekonomskih prepreka za pojedince predstavlja faktor rizika za mentalno zdravlje.
Najveća osetljivost na ove okolnosti je utvrđena kod ljudi koji se nalaze u nepovoljnom položaju, koji su socijalno ugroženi, te se ona objašnjava faktorima kao što su osećaj nesigurnosti, beznadežnosti, teskoba, strah i apatija. Stalni stresovi u društvu povećavaju faktor rizika od sniženog praga tolerancije na frustraciju, okidač je za nasilje, netrpeljivosti ka manjinskim i marginalizovanim grupacijama (Romi, migranti, pripadnici drugih etničkih i seksualnih grupacija,..). Moramo znati da je mentalno zdravlje povezano sa ponašanjem i da mentalni, socijalni i zdravstveni problemi mogu uticati na ponašanje kako pojedinca, tako i društva u celini.
Zloupotreba supstanci, nasilje, kao i zloupotreba i nasilje nad ženama, decom, starijim osobama i osobama sa invaliditetom, zdravstveni problemi kao što su depresija, anksioznost u današnjim okolnostima vanrednih i planetarnih promena izazvanih pandemijom, jako su izraženi i mnogo je teže nositi se s njima u uslovima koji uključuju visoku stopu nezaposlenosti, mala primanja, nizak obrazovni status, stres na poslu, rodnu i polnu diskriminaciju, socijalnu isključenost, nezdrave životne stilove, narušavanje ljudskih prava.
Društvena klima koja poštuje i štiti osnovna ljudska, politička, socio-ekonomska i kulturna prava je fundamentalna za dobro mentalno zdravlje stanovništa. Ipak, realnost je da je većina naše populacije svedena na puku egzistenciju, nizak i nepovoljan stepen aspiracije u životu, urušavanje obrazovnog i vaspitnog sistema i davanja neadekvatnih zamena za iste. Nacija u kojoj se neguje Pink filozofija mišljenja, mora da kao konačan proizvod donese sumnju u medicinu kao nauku i njena naučna dostignuća, npr. vakcinu.
Užasnuti pred neizvesnošću svoje egzistencije i svojih bližnjih, ponižavani i uslovljavani, bedno plaćeni i pod permanentim pritiskom kako preživeti, većina ljudi ima poremećaje ponašanja i mentalnog zdravlja koji se nalaze u spektru između mentalnog stupora i agitacije. Svedoci smo sveprisutne verbalne agresivnosti, nedostatka kulturnih obrazaca u ponašanju i kulture u interpersonalnim relacijama. Osetili smo sigurno da je ljubaznost, strpljenje, poštovanje i otvorenost na spontanu i iskrenu komunikaciju, raritet i sve više u domenu slučajnosti. Sveprisutna laž je potisnula istinu, beščašće je prognala čast, nekultura i bahatost su postale društveno prihvatljive osobine, čovek se sveo na instrument za postizanje ciljeva… Oni koji nisu uspeli da se prilagode ovoj stihijskoj degradaciji društva, povlače se u sebe, izopštavajući sebe iz društva, prepušteni kandžama različitih mentalnih oboljenja. I oni nestaju iz javne slike i postaju briga svojih porodica, u tišini i jadu dana koji se nižu. Bezimeni i nevidljivi sistemu, bez htenja da im se pomogne.
Ovih bezmalo 18. meseci pandemije, ali i 13 meseci u lokalnoj skupštini „don kihotovske“ borbe da dokažemo, na žalost, gluvim i slepim šta se u našim životima dešava. Jer, svi imamo istu anatomiju i fiziologiju tela, bez obzira na lična i politička uverenja. Dilema biti ili ne biti dovoljno hrabar i iskren prvenstveno prema samom sebi nikada nije bila upitna.
Svi Mitrovčani dišu isti vazduh, koriste istu vodu, hranu dobijaju iz plodne, sremske zemlje. Svi živimo istu realnost, ali na nju gledamo različitim očima i tumačimo u skladu sa interesima umesto u skladu sa istinom.
Veliki korpus profesionalaca u ovoj dramatičnoj situaciju razjedinjen je po stručnom stavu, ali većinski ujedinjen kod materijalnih, sebičnih razloga, pa kratkovido ne vidi šta nam pespektiva donosi. A to je da ćemo biološki nestati, pošto smo već moralno, duhovno posrnuli do te mere da nam deca ne žele da postanu učitelji, profesori i lekari, već starlete, fudbaleri i blogeri.
Nacija koja je izneverila takve naučne kapacitete poput Tesle, Pupina, Milankovića, sada gaji skepticizam i nepoverenje prema nauci. Milan Jovanović Batut, osnivač medicinskog fakulteta u Srbiji, doživljava da ga kao institiciju vode lekari- političari, a ne profesionalci. Političko biće upitnog obrazovnog statusa, trenutno na mestu premijera, arogantno izjavljuje da ne veruje u mere dok spektar specijalista iza nje pokorno ćuti. Beograd je danima najzagađeniji grad da svetu, Metalfer nas godinama pokriva kancerogenom prašinom koja ne prekriva samo sramotu vlasti, usred sremske žitnice 100 hektara velikodušno „darujemo“ za potrebe regionalne deponije gde ćemo skladištiti otpad svih okolnih sremskih i mačvanskih mesta, od Šapca i Bogatića do Iriga i Šida, godišnje nam umire grad veličine Kraljeva i isto toliko se odseli put zemalja zapadne Evrope, a naša vlast ćuti i otvara kućice za ptice i slika se u dresovima fudbalera. Bivamo bombardovani informacijama da tamo neko opet organizuje državni udar ili atentat na svevišnjeg, da li neki ministar jeste ili nije prijatelj vlasti, kakve ćevape jedemo, i da li je marihuana postala legalna i ovde… Selo gori, a baba se češlja.
Sve ovo utiče na naš mentalni sklop, podiže toleranciju na glupost i besmislenost u nebesa, ali snižava toleranciju na glad, bolest, prazan džep, otrov iz slavina i iz vazduha.
A vi, kako ste?
.
Kristina Dragišić, psiholog
Stevan Orelj, dr med. spec. neurologije
