ПОЛА МИЛИОНА ЉУДИ У СРБИЈИ „ЖИВИ“ ОД 12.695 ДИНАРА

Оно што треба да знате о Србији данас јесте да НЕМА:

1. Стратегију смањења сиромаштва (претходна је истекла 2010.)
2. Закон о социјалној заштити (истекао 2011.)
3. Тим Владе Србије за социјалну инклузију и смањивање сиромаштва (укинут 2021.)
4. Параметре апсолутног сиромаштва који се мерио до 2020.године
5. Тачан број запослених по Уговору о привременим и повременим пословима, правни институт који је смислила садашња власт, уговор који не подлеже Закону о раду и није уговор из радног односа и који се масовно користи. Радници по овом уговору немају право на минималну цену рада, право на годишњи одмор, слободне дане или боловање нити им радни ангажман улази у обрачун пензије.
6. Висину минималне зараде која је једнака висини просечне потрошачке корпе
7. ПОЛИТИЧКЕ ВОЉЕ да се сагледа право стање ствари и „циља“ мерама где се мора помоћи

Данашња Србија ИМА:

1. 470.000 људи који живе од социјалне помоћи(12.695 динара) што значи да су испод границе сиромаштва
2. 20% укупног сиромаштва прети да падне испод границе сиромаштва што значи да приходују месечно нешто око 29.000 динара.
3. Закон о социјалној карти који су тако направљен да редукује број оних који имају потребу за интервенцијом државе и неким видом помоћи. Од 1. фебруара 2022. до 1. августа 2023. године број социјално угрожених људи је смањен за 34.686.
4. У Србији живи 116.000 старијих од 65.година који не примају никакве пензије!
5. Старо становништво-1.450.000 има старијих од 65.година!!!
6. Број људи који раде два посла да би преживели је 2010.године био 79.000 данас је 210.000!
7. Минимална цена зараде у Србији( око 47.000 дин) је данас више него дупло нижа од просечне нето зараде( око 100.000 дин), док је просечна потрошачка корпа 103.000 (подаци за април)
8. Смањење просечне потрошачке корпе ова власт је смањила са четири члана на три члана породице, а да РЗС није то озваничио!
9. Промену демографског профила-одлазе нам целе породице радно способног становништва (процена 50.000-60.000 годишње), а долазе нам радници из Турске, Бангладеша, Ирана, Индије, Кине итд.
   Оно што посебно забрињава јесте све већа поларизација између богатих и сиромашних чиме нестаје средња класа која је темељ сваког здравог друштва. Људи који за кеш купују станове у Београду на води и оних који купују књиге и огрев на кредит, све је више.
   Запослени у трговини, фабрикама, па и просвети и здравству све више истичу да њихова примања не досежу просечну потрошачку корпу, па су принуђени да раде додатне послове да би преживели. Истичу да је цена хране, превоза, одеће и обуће већа него у земљама западне Европе, а примања су далеко. Ово је један затворени круг продубљивања сиромаштва и стварања непожељне и опасне сегрегације у друштву. Урушавањем институција, растакањем просветног и социјалног система, све више младих одлучује да свој живот у сигурнијем друштву са бољом перспективом потражи иза граница Србије. Стога проблем сиромаштва треба посматрати из више аспекта и решавати га променом система који га и ствара.