Ovih dana na ulicama našeg grada, možete videti male grupice naših sugrađana, članova SNS – a, kako svako u svom komšiluku, idu da proveravaju sigurne glasove.
Ljudi koji nastupaju kao vlast, idu od vrata do vrata i traže od ljudi da se izjasne da li ih podržavaju. Osim što prelazi granice dobrog ukusa i elementarnog vaspitanja, ostavlja i gorak ukus. Ne toliko zbog sudbine ljudi koji čine ove grupice, najniže rangiranih u svojim mesnim zajednicama, već zbog činjenice da su oni pomireni sa rđavom upravom pod kojom žive i svojom robovskom sudbinom u njoj.
Koliko je takvih u našem gradu?
Koliko u zemlji u kojoj živimo?
Koliko sužnjeva, sa svojim svežnjevima spiskova i propagandnog materijala dnevno krene putem sopstvenog poniženja?
U kakvom svetu žive trgovci ljudskim dušama koji vladaju, svodeći narod na „kvotu“ i prostu brojku u sistemu brojeva koji im je potreban da bi produžili bolnu agoniju koju živimo?
Naš truli sistem besmisla opstaje isključivo na savijenim kičmama onih, koji su pritisnuti egzistencijalnim problemima u kojima se nalaze, a sve više ih je u “ zlatnom dobu“, spremni da ćute i trpe.
Da li je lepo živeti u državi u kojoj otac mora da skuplja kapilarne glasove i obija pragove, da bi mu deca došla do posla?
Da li je normalno da na poslu ne cene vaš rad, sposobnost i zalaganje, već činjenicu da li ste potpisali listu podrške za vladajuću stranku?
To je samo kap u moru onoga, što smo svojim ćutanjem i nečinjenjem dozvolili da nam se desi i servira kao normalno i uobičajeno poslednjih godina.
I ne, drage komšije iz SNS – a, ne postoji ništa vrednije prezrenja od onih koji pravdaju svoje dželate i ništa tužnije od čoveka koji se odrekne slobode.
