Данима у мени сазрева идеја да на папир пренесем мисли које ми се намећу.
Из сусрета са људима, из многих разговора, опсервације дешавања око мене, намеће ми се утисак да живим у земљи мрзовоље и страха. Људи који зуре са одсутним погледима упртим испред себе, анксиозни у својим кретањима, говору, понашањима… некултура, нестрпљење у интерперсоналним односима… А у ваздуху неки претећи дах притајеног конфликта, који као суво сено прети да распали буктињу сукоба… готово опипљив бес и страх.
Мој Град је постао сив, уплашен, тмуран.
Можете видети уплашена, мрзовољна, готово безизражајна лица, чути речи беса, нервозе, заједљивости, јеткости… могу се чути дијалози гласни, непријатни, пуни горчине, псовки, пасивно вербално агресивни…
Узрок свим овим уочљивим променама у понашању људи је страх.
Моји суграђани су реално уплашени, испрепадани, разочарани, преморени, узнемирени до дна свога бића. Ретко ко „звони“ кад прича и звонко се смеје. Људи шапућу, спуштају главу кад причају, уплашено гледајући лево-десно док вам се обраћају. Невербална комуникација поручује много више од речи које се изговарају.
Иако је страх примарна и веома снажна људска емоција која настаје уколико човек опажа реалну или замишљену претњу за свој живот, живот у реалној, данашњој Србији чини да сваки човек осећа такву претњу непрестано. Упалиш ТВ, стално неке тензије, претње, неправде које се множе, афере без епилога, застрашујући бројеви умрлих и новооболелих бомбардују нас већ годину дана. А у суботњем ударном термину, дочекају нас опсукрне сцене “ручног рада” криминалних група Веље Невоље, до јуче уљуљкане и неговане од садашњег џелата, преЦедник у двосатном обраћању нацији, као да је рат на помолу. Овакав стрес у продуженом временском периоду од рецимо цирка године дана, зачињене мало карантином, мало СМС порукицама о Италијанском и Шпанском сценарију, молитвама за вољени народ да схвате колико му је стало до милих дека и бака, (до деце додуше мало мање, јер нису још бирачко тело) управо доводи до деперсонализације и урушавања сопствене личности.
Зато имамо овакву апатичну, а уједно и преосетљиву, хипнотисану масу људи спремних да експлодирају и на најмању ситницу, али само на оне који нису утицајни, на положају или им не требају. Спремни да се бестијално извичу на касирку у супермаркету која ради за цркваицу мању од њихове пензије, јер чекају док она не “долети” из магацина где истовара робу, али ће стрпљиво и понизно чекати пред шалтером поште док их не пусте у „беле дворе“ докторанда Ђорђевића, за пријатеље „Цицин мали“, да подигну своју пеМзију коју им је лично Вођа прибавио са све повећањем од 5, нешто %.
Овде улазимо у врло тешке и мутне воде менталног здравља човека.
Психолози знају да је страх један од најефикаснијих, али и најнехуманијих начина управљања људима. А данас на делу имамо управо такву врсту психолошког деловања на обичног, малог човека. На делу је психолошки експеримент са народом Србије. Масмедији су стању финансијске зависности највеће од, по чланству најбројније партије у Европи, па по жељи Свемогућег емитују сталне прилоге којом уздижу лик и дело владара наших дана и ноћи, држећи гладаоце под тензијом од Јутарњег програма до касне вечери. Усмереност људи на електронске медије, највише ТВ због економског осиромашења и немогућности да себи пруже друге врсте забаве, уз додатне пригодне мере изолације због „стално присутног смртног вируса“, упућује да је „магична кутија“ сав њихов прозор у свет. Посебно за одређене групе људи.
И тако долазимо да тога да се Србија развија у једно схизофрено, нетолерантно друштво у коме влада јасна подела на “наше” и “њихове”, где се не толерише слободна мисао, другачији став, различитост. Свако ко стане изван крда, бива таргетиран и сатанизован кроз те исте медије. Ту и тамо ће вас премијерка подстакнути да можете да идете ако вам није добро. И онда људи, склони линији мањег отпора, свесни околности у којима живе већ деценијама, где понизно спуштају главе пред бахатим, а моћним, пристану да живе тако. Уз помоћ широког спектра најразличитијих механизама одбране успевају да се убеде да је то баш добар избор, да је то једини излаз, да не може другачије, да они други нису нормални… И постају и сами део гомиле спремне да кличе и кад би урлала, маше заставицама и кад би гађала јајима и навија за брже, јаче, боље, иако су им деца и унуци по земљама Европе и света расути ко бисери правећи за себе неки нови дом. Ех…
А на све то оде и Ђоле…плакала је цела стара Југа и отишла за њим у вечност, сад заувек.
Нико није знао да споји све расточене народе и народности наше старе домовине волшебним, невидљивим, поетским нитима као он. Словенци, Хрвати, Бошњаци, Македонци, Срби беспрекорно су се разумели у љубавним сонетима овог вечитог сањара. Уједињени заувек у љубави. И тако су стотине хиљада, ако не и милиони оних старих југословена палили свеће, плакали и певали, а та светлост и ти ванвременски лепи стихови ујединили све нас у хармонији љубави која се уздигла до звезда, до Ђолетовог новог дома. Нико није мислио на крваве братоубилачке сукобе који су нас трајно раздвојили, сви смо опет били уједињени под Ђолетовим барјаком љубави и песме. Какав чудесно леп и неописив осећај.
А с друге стране, један народ, под вођством једног вође, дели се и пуца по свим шавовима због страха, претњи, властољубља и себељубља. Какав контраст, контрадикторност, болна супротност.
Можда је баш зато моја перцепција оног што видим око себе таква.
Можда сам ја тмурна, без наде, уморна и малодушна.
Можда, јер ми отимају моје панонско море, моје шуме, моје реке, моје плаво небо…
Бог узима најбоље, а остале оставља у овој “Долини суза” да својим животом заслужимо своје место међу звездама или оно друго.
Имајте то у виду кад будете бирали између љубави и страха.
Ђоле нам је показао како се стиже дазао како се стиже дазао како се стиже до звезда и вечности.
Кристина Драгишић, психолог
