Кад би радник имао достојанствену плату, синдикати не би морали да се баве хлебом и играма, закључује у разговору за “Град за све нас” Катарина Вулетић, повереница синдиката Независност у компанији Итон (Еатон Елецтриц) и потпредседница гранског синдиката рударства и енергетике Независност.
На питање шта раде синдикати ако не раде свој примарни посао – борба за бољи положај радничке класе – одговара да они чији рад познаје, раде управо то и додаје:
“Ако баш тражите одговор на ово питање на начин на који сте га поставили онда морамо да се вратимо у недалеку прошлост и да видимо шта су радили синдикати у време социјализма. Новац који се скупља путем чланарине и уз посредно учествовање послодавца служе за финансијско материјално помагање чланства тј. на индиректан начин му се враћа новац, па неко ту добије више неко мање. Дакле, ако синдикати не раде оно што им је првенствено задатак, а то је да чланарина иде на едукацију чланства, у разне синдикалне акције, штрајкачке фондове, онда иде у: Помоћ за лекове и лечење (солидарна помоћ синдиката), каса узајамне помоћи, прослава 8. март, новогодишњи поклони, разне повољније набавке преко синдиката, помагање куповине уџбеника при поласку у школу, неизоставне радничко спортске игре, а тамо где и послодавац учествује преко синдиката ту су и превентивне рекреације, спортске рекреације, медицинске рехабилитације (бање)…дакле хлеба и игара. Ни све то горе није безначајно, али то није првенствено задатак синдиката. Када раднику обезбедите достојанствен рад уз достојанствену зараду све ово горе набројано могао би и сам више мање да обезбеди и синдикати би онда радили само свој, да га тако назовемо, прави посао”.
Поред горе наведених функција, Катарина обавља још неколико синдикалних послова. У потпуности живи крилатицу “Запослена сам – као роб живим”, јер викендима и у слободно време мора да ради два хонорарна посла.
“Јако добро разумем проблеме радничке класе, јер то живим, али дајем све од себе да нешто променим. Трудим се да личним примером и залагањем дам што већи допринос да, ако не нама, нашој деци буде боље. Не у смислу да им оставимо наследство, већ бољи систем где институције функционишу, где неће бити корупције, криминала и свега осталог што је у нашем друштву заживело и скрајнуло праве вредности… Имала сам среће, јер сам одгајана у породици где су гајени солидарност и емпатија, а то су по мени вредности без којих нам не може бити боље и морају се вратити међу људе”.
У разговору за наш сајт, покушали смо да одговоримо на питање где је моћ синдиката или прецизније – како се она поткопава.
- Како менаџери на радним местима/доносиоци одлука/власт опструишу рад синдиката?
Постоји више начина на који они опструишу рад синдиката. Постоје софистициране методе, а постоје и радикални начини.
Софистициране методе су:
* Ако постоје више синдиката, онда протежирају један синдикат у односу на друге, па му онда постају дужници.
* Чини неке уступке како на личном тако и на професионалном плану вођама синдиката, што води ка томе да радници немају поверења у синдикате.
Радикалне методе су:
* Примењују се када у синдикатима не виде или не желе да виде партнере, већ послушнике, а ако то не прође, онда их посматрају као непријатеље које морају елиминисати
*прете, затрашују, уцењују, врше разне притиске, мобингују и то не само синдикалне представнике већ и чланство. Са нивоа власти, то се ради изменама Закона о раду (2014) и другим законским актима и подактима које штите послодавце, а све више смањују права запослених. Праве амбијент за стране инвестиције где ћемо им ми бити јефтина образована радна снага.
Увела бих упознавање са синдикалним радом у школе
- Шта је узрок поткупљивости чланова синдиката?
Генерално, људи су слаба бића, склони да иду лакшим путем поготово ако је стање у друштву такво какво јесте. Што си на друштвеној, социјалној и финансиској лествици ниже позициониран, то је лакше манипулисати са тобом…народским језиком речено “лакше је купити те”.
Ако је реч о компанији постоје разни механизми уцењивања запослених па тако и чланова синдиката. Држати те до бескраја на одређено време или по уговору о привремено повременим пословима уз стално обећавање да ћете запослити за стално, ненапредовање у служби, а самим тиме и немогућност веће зараде и још са низом механизама које послодавци имају на располагању. У таквим ситуацијама радник увек тражи изговор зашто је продао свој карактер…од нечега мора да се живи, издржавам породицу…као да они који нису поклекли живе од ваздуха и немају породице… Морам да нагласим, мој послодавац је коректан и имамо добар социјални дијалог , говорим са гледишта потпредседнице гране одакле имам ширу перспективу…
- Које две ствари бисте навели да би требало урадити у циљу јачања синдиката?
Сада би могли на ту тему да елаборирамо, шта смо све радили, радимо и радићемо, али и синдикати пролазе кроз транзицију као и цело друштво. На овој генерацији синдикалаца је да одрже синдикалну ватру, а да је онда предају новој генарицији која ће, надамо се, наћи нове начине да настави синдикалну борбу…у супротном нам не гине судбина диносауруса. Знање је најјаче оружје. Првенствено улагати у едукацију, поготово младих. Ја бих радо увела упознавање са синдикалним радом ако не у основном, онда бар у средњем образовању. То би врло лако могло да се уради рецимо кроз предмет Устав и право грађана или Грађанско васпитање(али оно је изборни предмет, а Устав обавезни…)
Радници се углавном организују када “догори до ноката”
- На који начин власт инфилтрира своје људе у синдикате?
Тога је увек било и биће. Једноставно речено, властима и послодавцима не одговарају јаки синдикати јер тамо где су синдикати јаки ту су радничка права и зараде веће. Зато, ако не могу фронтално да надјачају синдикате онда увек нађу или подмећу људе у синдикалне и радничке организације који роваре изнутра. То су углавном подмићени или уцењени људи. То се ради и у другим организацијама као и политичким партијама.
- И шта ће радник, коме да се жали да се његова права заштите?
Тамо где нема синдиката људе их желе, тамо где их има људи их пљују. Скоро да нема средине. Како год, ако нема синдикалне организације и то оне праве које имају своје јаке синдикалне централе са стручњацима из свих области радног права онда им преостаје да се жале прво институцијама (службама) у оквиру својих компанија (ако их имају), па разним испекцијама, па тужбама, с тим што нажалост знамо како све то у Србији функционисе…На крају крајева смо опет окренути једни другима и радници се углавном и организују када догори до ноката... Тада углавном настају синдикати у компанијама.
Однедавно Немачка је инсталирала нови механизам заштите радника не само у Немачкој, већ и у свим предузећима широм света које директно или индиректно сарађују са немачким компанијама па постоје механизми да се лично обрати њима путем меила, апликација, а онда они то проверавају и реагују ако има потребе. Овај пример помињем, јер је недавно заживео и радници углавном нису упознати са тиме (послодавци јесу). Такође ово се односи само на послодавце који долазе из Немацке или су у ланцу снабдевања компанија које послују у Немачкој… И то је позитиван пример како може држава да помогне.