Неки родитељ је јуче пробудио своје дете, спаковао му ужину, пољубио и испратио у школу.
Спрема му ручак на који никади неће стићи.
Јер ће га из школе вратити у мртвачком сандуку.
Зар је морало тако?
Свако од нас може бити тај родитељ.
И сви смо ми одговорни за ову трагедију. Затајили смо као друштво. Ми смо креирали овај свет у којем нам деца живе.
Два самоубиства младих људи у нашем граду у последњих неколико недеља, сад ова незапамћена традегија. Четрнаестигодишњи убица преко ноћи постаје идол својим вршњацима.
У шта смо се ми ово претворили?
Градска власт у Сремској Митровици је организовала хитан састанак са директорима школа, препоручила је да школе организују родитељске састанке на којима ће наставници и директори убеђивати родитеље да немају разлог да брину, да су им деца безбедна у нашим школама.
А нису. Нико није безбедан. Три дана ћемо жалити, од понедељка све по старом. Ученици настављају да бију професоре, насиље и наркоманија се пропагирају на сваком кораку, инстутуције на постоје…
ГГ Град за све нас изражава најдубље саучешће породицама настрадале деце и радника обезбеђења са надом да ће се сви повређени у овом масакру успешно опоравити.
И нада се да се овако нешто никад неће поновити.
Али није довољно само се надати, потребно је освестити се и погледати свет око себе. Уништење породице, непостојање институција, недостатак емпатије- то је свет који нас окружује.
А за то смо сви одговорни.
