Када говоримо о здравству и стању у здравству, углавном су нам саговорници доктори, иако су медицинске сестре процентентуално најзаступљенији чиниоци здравственог система. Како изгледа тај систем из угла једне медицинске сестре?
– Уз дужно поштовање свих мојих колега и колегиница, рећи ћу у своје лично име, да мислим да је наш здравствени систем одавно „зрео за радикалне промене“ у свим сферама наше делатности. Генерално када говоримо о здравству, поред лекара, медицинске сестре и техничари су процентуално најзаступљенији кадар, али чини ми се истовремено и кадар који је највише и најчешће изложен стресу у вези пацијент – доктор, са превеликом одговорношћу и врло често минимумом средстава за рад.
Колико сам информисана- ситуација у целој држави је нажалост иста. Чињеница, коју нажалост, шапатом изговарамо „крива је политика“- а заправо, криви смо сами јер управо смо ми креатори те политике којој смо дозволили да се из страначких кабинета диктира политика запошљавања, те се тако у нашем послу често нађу људи који су „залутали у струку“. Чини ми се да је такво стање генерално заступљено у здравству, а и многим другим државним и јавним установама. Посао здравственог радника је, пре свега, хуман и често екстремно одговоран, посао који захтева емпатију, знање, вештину и низ других добрих особина како бисмо као друштво изградили један добар и одржив здравствени систем.
Како оцењујете стање у нашој болници у Сремској Митровици, који су највећи проблеми?
– Стање у нашој кући, као и у већини здравствених установа, такво је да и у код нас постоји вероватно велики број „горућих проблема“. Чини ми се да је тренутно један од највећих проблема недостатак лекара и техничара- сестара, што заправо условљава, угрожава и омета комплетну организацију рада. Наша болница је велика установа са великим бројем лекара различитих специјалности, великим бројем сестара и техничара, солидном техничком и службом администрације, али нажалост, по мом личном мишљењу, недовољно опремљена савременом и модерном техником и технологијом у дијагностици и оперативи.
Да ли сматрате оправданим планирану изградњу нове болнице, када и у овој постојећој недостају основна средстава за рад?
– Уколико постоји добра економска основа и добро осмишљена логистика, менаџмент- како год у циљу унапређења рада, у смислу дијагностичких процедура и услуга нпр. НМР, мултислајсног скенера, софистицираних модерних 3D ултразвучних апарата, добро опремљених кабинета, стационираних јединица у оквиру постојећих служби и наравно, свакако нових за којим постоји потреба, а што би много олакшало нашим суграђанима и другим корисницима квалитетнији ниво здравствене заштите и здравствених услуга, брзи долазак до лекара одређене специјалности. Тада би нова болница, заиста била капитална инвестиција за сав Сремски округ који покрива око 300.000 корисника здравствених услуга. Нажалост, наша реалност је недостатак стручног особља које би радило у једној таквој болници. Реалност је да су због тренутног стања наши суграђани и корисници здравствених услуга због природе болести често принуђени да одређене дијагностичке процедуре обављају на страни(у другим здравственим центрима или у приватним поликлиникама), те тако губе на финансијама, времену, здрављу а под цену „голог живота“.
Све више медицинских радника одлази из земље. Како то спречити и ко ће нас лечити у будућности?
– Скоро 30 година радим посао медицинске сестре, и чини ми се, истим жаром као на почетку радног века. Међутим, када се мало осврнете, схватите да су се мењали министри здравља, секретари, управници, директори, координатори, главне сестре, колеге, колегинице и други запослени у организацији посла. Мењали су се системи и начини рада а једина непромењива константа остали су пацијенти. Они су остали исти: уплашени, болни, често беспомоћни и понекад безнадежни. Где год да одете константа остаје иста. Једина разлика „тамо негде“, поред економске је ваш лични доживљај, да сте једнако важни као било која карика у процесу рада, слобода у којој нећете бити кажњени зато што се не уклапате у калуп-шаблон… Можда мислите и радите брже, боље, квалитетније од других, нисте уцењени и имате загарантоване основе људских права и слобода. Можда, само „можда“ када једног дана добијете статус службених лица не због униформе коју носите већ због посла који обављате, када будете научили да поштујете и уважавате једни друге, да ценимо те различитости које носимо у генима, кад научите да превазиђете сујету и да сарађујете можда нећете имати потребу да одлазите. Свакако ће увек бити оних који одлазе а ја се искрено надам у све мањем броју. И наравно, чврсто верујем да ће ови нови млади људи који долазе имати снаге, воље и мотива да уче, раде и остају овде „свој на своме“.
Од самог оснивања сте у ГГ Град за све нас. Како би сте ви решили проблеме здравства у Сремској Митровици?
– Никада раније у животу се нисам бавила никаквом политиком, ни активном ни пасивном, јер просто сте у најранијем добу кроз породицу, школство учени да једноставно постоје људи који су за то школовани. У светлу актуелних политичких и свих других дешавања у свету и земљи, а нарочито на локалу, својевољно и добровољно од оснивања сам у ГГ Град за све нас. То вам је просто као да сте добили нове чланове породице или блиских пријатеља. Ако ме питате „зашто и како баш сад?“, одговор је врло прост“ не може, не сме и не треба да се ћути“. Оно „може и горе“ радо мењам за „може и боље“. Напредак и просперитет свих нас и нашег града видим у личној одговорности сваког појединца у овом граду. Сви смо једнако одговорни за стање у здравству, школству, правосуђу! Не, нисам утописта, али просто морамо да се научимо реду у којем ако је нешто за похвалу треба похвалити, а ако је за награду треба наградити, ако је за осуду треба осудити, ако је за казну треба казнити, ако је за промену треба променити, заменити, кориговати, тражити најбоље решење, без обзира ко или шта је у питању. За почетак довољно је да будемо добри људи, јер ће се добро сигурно добрим вратити.
