Живимо у времену зла у коме се деца и млади обрачунавају оружјем, где су школе постале полигон за окршаје, а излетишта стратишта.
Живимо у времену горке тишине кад на неми вапај и упорни протест стотина хиљада људи против поплаве насиља власт громогласно ћути и чека да време учини своје, да прекрије ерупцију туге, револта и непристајања на овакав свет где сила влада, памет ћути, где је љубав, саосећање и милосрђе протерано, а њихово место су заузели бахатост, охолост и себичност.
Живимо у времену када за шест месеци бивају убијене 24 жене, а слике огољеног вербалног и физичког насиља без задршке се емитују у ријалити програмима месецима и годинама на телевизијама са националним фреквенцијама промовишући мржњу, нетолеранцију, насиље и друштвено неприхватљиве моделе понашања које директно имају уплив на понашања деце и младих. Протести грађана немају ефекта, јер је профит вреднији од живота и све је подређено томе. Власт се понаша као она три мајмуна које имају затворене очи, уши и уста тако да нити виде нити чују нити реагују.
Живимо у времену када у току два месеца у нашем граду четворо људи одузме себи живот јер нису нашли управо љубав, саосећање и милосрђе међу нама, унутар система створеног да помогне и штити, у окриљу вере која даје наду и цркве која треба да пригрли ове изгубљене душе. Спас су пронашли у таласима тихе реке која је са собом однела сав јад и очај ових девојака, младића, жена и људи, без да је ико од институција и одговорних људи проанализирало где је систем промашио, погрешио, пропустио да делује.
Када дођу таква „вунена времена“, кад дани носе бреме неизвесности и несигурности, а они који се осећају одговорним члановима друштва и који делују у складу са јавним интересом осећају потребу да реагују на појаве које угрожавају интересе и права грађана. Општа девалвација моралних и културних вредности, континуирана друштвена криза, поред политичких, економских, социјалних, здравствених и других последица, значајно нарушавају ментално здравље грађана.
Проблеми су почели да ескалирају услед пандемије ЦОВИДа 19, када су статистике показале да је свака трећа особа развила неку врсту менталних сметњи депресивне или анксиозне природе, а 2/3 од укупног броја су адолесценти, а 1/3 старији од 65.година.
Ту је и алармантна еколошка ситуација која резултира епидемијом онколошких обољења(15.000 људи годишње умре од тешких обољења дисајних органа у Србији изазваног лошим квалитетом ваздуха). По том питању не само да се ништа не предузима већ се, напротив, ситуација погоршава настављањем постојећих и планирањем нових еколошки ризичних пројеката попут проширења депоније на 100ха, с једне стране и улепшавањем реалности, креирањем података познатим методама спиновања о високом квалитету ваздуха и сл. Металфер на уласку у наш град, енормно велика депонија која се простире на 100 ха и где се слива смеће из Шапца, Шида, Руме те фекална канализација Руме и Ирига, убразана урбанизација повећање броја аутомобила на улицама никако се не уклапају у ову романескну слику еколошког града за коју смо чак и добили плакету од француза.
Поред загађења животне средине, ментално загађење животног простора доводи до посебно погубних последица. Угрожено је право грађана на истинито и потпуно информисање, а медијски садржаји охрабрују све врсте друштвених поларизација које уносе немир и сукобе. Када је информисање ускраћено или искривљено, угрожена је могућност формирања ставова грађана, као и њихово јавно изношење. Уколико је другачије мишљење изнесено, оно се ућуткује, искривљава и дисквалификује. СЛично се ради и са појединцима који се усуде да дигну глас против погубних одлука владајуће коалиције. Обесхрабривањем критичког мишљења и застрашивање притисцима и егзистенцијалним условљавањем, у нашем друштву јача безнађе, социјална апатија и беспреспективност.
Габор Мате, савремени психотерапеут и психијатар, објаснио је да су реакције људи на ове ненормалне околности у којима живимо заправо нормалне реакције на абнормалну културу која „тера“ људе на патњу и дисфункцију.
Човек доживљава да је потенцијално угрожен и истовремено беспомоћан да утичете на спољне околности, онда је конформизам природна, заштитна реакција појединца.
Није лако и једноставно повратити доживљај контроле над сопственим животом и преузети одговорност за одбрану својих права. После деценијама утврђиване “научене беспомоћности” није лако ни поверовати да је то могуће. Зато су нам неопходни солидарност и толеранција. Неопходни су нам слободно изражавање мишљења и активно деловање против друштвене неправде, поштовање међусобних разлика не угрожавајући туђу безбедност и слободу избора.
Ово је једини начин да повратимо достојанство и веру у људске вредности, да се изборимо са безнађем, страхом и беспомоћношћу те да останемо ментално здрави. Ментални аларм одавно звони и сија црвено.
Време је да се скину шаке са очију, ушију и суочимо се са собом и светом. Нема нам другог излаза.
Кристина Драгишић, дипл.психолог, одборница ГГ Град за све нас
