Питање које смо добили упућено је од стране читатељке, која је, по наведеном једина радно способна у петочланој породици, али већ дуго, безуспешно покушава да се запосли.
Њено питање је-на који начин би ГГ „Град за све нас“ помогла социјално угроженим категоријама становништва.
Питање је упућено Владимиру Петковићу, који је одговор препустио онима који су више у овој материји – Кристини Драгишић, из митровачког „Каритаса“ и Александри Поповић, запосленој у Националној служби за запошљавање.
Одговор Александре Поповић преносимо у целости:
– Пре доношења било какве одлуке неопходно је урадити, у сарадњи са Министарством за рад, борачка и социјална питања, односно Центром за социјални рад – Социјалну карту, где би се посебно обратила пажња на социјално угрожене вишечлане породице, на особе са инвалидитетом и све оне радно неспособне и отежано запошљиве категорије. Социјална карта је на подручју Града Сремска Митровица последњи пут помињања негде 2022. године, али заиста немам, нити сам било где успела наћи податак да је она заиста и урађена, бар не онако како је једино исправно, а то је утврђивањем стварног стања на терену.
Такође је потребно ревидирање списка корисника социјалне помоћи, где има и оних који фиктивним испуњавањем услова умањују износ расположивог новца намењеног социјално угроженим категоријама, односно науштрб оних којима је помоћ заиста потребна.
Затим, заиста поступати по Протоколу о сарадњи између ЦСР и НСЗ, где би се посветила посебна пажња овој категорији отежано запошљових лица, како би им се обезбедило одговарајуће запослење и како би остварили право на рад, јер свако способан би увек радије пристао да зарађује него да прима милостињу, која је последњих година, нажалост, још један механизам уцене бирачког тела.
Када говорим о Социјалним картама, мислим на теренски рад, односно утврђивање стања на терену, јер, папир све трпи, па се дешава да стање из приложене документације, која је услов за остваривање неког вида помоћи, није адекватно реалном стању.
Страначка припадност, која је данас једини предуслов за готово све, не сме бити критеријум ни приликом запошљавања, а поготово не сме бити предуслов за социјална давања.
Када се све наведено спроведе, биће много мање оних којима ће бити потребна новчана помоћ, а са друге стране, расположиви износ новца за ту намену ће бити много већи, што би створило УСЛОВЕ ЗА ПОВЕЋАЊЕ ИЗНОСА новчаних давања намењених најугроженијим категоријама становништва.
Додуше, морам напоменути и чињеницу везану за један број корисника новчане помоћи, а то је да њихова примања у збиру некад достижу износ зараде коју би остварили, првенствено мислим на оне са најнижим степеном стручне спреме, па је, самим тим очигледна и њихова незаинтересованост за запослењем.
Ту би требала да ступи на сцену она карика која недостаје у комуникацији ЦСР и НСЗ, која би решила и овај проблем.
Међутим, мишљења сам да постојеће стање некоме одговара баш овакво какво јесте, јер су они који су условљени социјалним давањима најчешће и најпослушнији бирачи на изборима, па испадне да некоме одговара да је број оваквих корисника што већи.
Резиме свега наведеног се своди на две ствари:
– радно способним, а социјално угроженим категоријама, помоћи да дођу до одговарајућег запослења, чиме би се смањио број корисника.
– онима који то нису, ревидирањем спискова корисника новчане помоћи, омогућити примање увећаних износа којима би задовољили основне потребе и обезбедили егзистенцију.
Одговор Кристине Драгишић преносимо у целости:
Систем социјалне заштите као и многи други системи подршке становништву (здравствени, образовни…) захтева озбиљну и хитну реформу посебно везану за социјална новчана давања и сегмент системске подршке социјално угроженом делу популације.
Најважнији разлози за то су следећи:
– резултат пописа из 2022. године показује да од 6,6 милиона становника Србије чак пола милиона нема ни за основне животне потребе, а у ризику од сиромаштва око милион и по становника, односно 21,2% становника (подаци Републичког Завода за статистику).
– укупна издвајања социјално новчана давања (дечји додатак, новчано социјална помоћ) за 1/5 укупног становништва Србије из овог алармантног опсега на националном нивоу је мизерних 0,3 -0,4% БДП, док је на локалном нивоу још и мање, што је у раскораку са ситуацијом
– Досадашњи ниски износи новчаних давања не прате висок раст цена основних животних намирница и енергената, а постоје и велик број људи који су невидљиви за систем због различитх узрока (не поседовање личних докумената, мењање пребивалишта и сл.)
– број деце који примају дечји додатак у Србији износи 200.000 и тај број је истоветан са бројем деце у Србији који су у ризику од сиромаштва, док у нашем Граду тај број далеко од реалних потреба
– информациони систем социјалне карте који се примењује експериментално и у нашем Граду довео је до тога да је сваки пети корисник помоћи изгубио то право због различитих разлога а због алгоритама који су веома рестриктивни и нејасни, тако да се чини да је овај систем социјалне карте створен тако да релаксира буџет државе и града, а не да помогне становницима у тешкој ситуацији у којој се налазе.
Оно што се може одмах урадити на нивоу Града и то једноставном прерасподелом постојећих буџетских средстава јесте:
1. Краткорочна и ургентна помоћ појединцима и породицама (увећани дечји додатак, повећан износ новчано социјалне помоћи, различити облици помоћи – бесплатни уџбеници, бесплатни вртићи, посредовање при добијању запослења макар једног члана породице и активан међусекторски ангажман док се породица не изведе из зоне сиромаштва и не консолидује.
2. Дугорочно – израда стратегије смањивања сиромаштва и акционог плана како да се угрожене групе изведу из ове зоне кроз синергију локалне самоуправе-приватног – државног и цивилног сектора.
3. Обезбеђивање додатних буџетских издвајања за програме усмерене на сузбијање сиромаштва.
Буџет нашег Града располаже са довољно средстава која би у многоме омогућила побољшање животног стандарда наших људи, уколико би се она другачије и праведније прерасподелила.
Укидањем фиктивних радних места, укидањем финансирања непотребних и преплаћених позиција надзорних система ЈП, школа, институција и установа које исисавају десетине милиона динара треба преусмерити на ове потребе чиме би се у многоме побољала социјална слика нашег Града. Дакле, уопште није тешко и неизводљиво, само мора постојати политичка воља да се укине страначко паразитирање и успостави систем домаћинског располагања буџетом.
