“Образовни систем у Србији системски и врло успешно од нас прави робове – младе људе који не знају ко су, шта желе да раде, у чему су добри, како да зараде новац, како да буду слободни. Решење је у образовању ван образовних институција”, каже Марија Грбић, дипломирани новинар и мастер комуниколог. Пореклом из Мартинаца, студирала је новинарсто у Новом Саду, била најбољи студент и побрала бројне награде. У новинарској каријери, често се бавила социо-економским положајем грађана коју је препознала Европска мрежа против сиромаштва у Србији наградивши је Националном наградом за достојно извештавање о сиромаштву 2020. године. Стога смо са Маријом разговарали о економској ситуацији, финанској и медијској слободи и улози образовања у освајању тих слобода.
С`обзиром да сте током новинарског посла пратили социо-економске теме, како оцењујете економски положај грађана у Србији, поготово у контексту актуелне инфлације?
– Нисам економски стручњак, али за процену економске ситуације у којој живимо то није ни неопходно. Људи у овој земљи су изгубили достојанство због немаштине. Овде се системски ради на осиромашивању грађана како би им се несметано управљало и уцењивало. Питајте људе око себе кад су последњи пут изашли на ручак или у позориште. Ко нас је убедио да је за трочлану породицу на месечном нивоу довољно 400 грама јунећег, килограм и 800 грама свињског меса, 48 јаја, 200 грама лимуна… А то је потрошачка корпа. О летовању и зимовању да не говорим. И где је ту простор за лични развој и напредак? Нема га јер то неком тако савршено одговара.
Али, само се питам зашто грађани трпе? Зашто пристају на то. Зашто не дигну глас? Ако не пристанем ја, не пристанеш ти, Мика, Пера, Жика, ствари ће морати да се мењају.
Како грађани могу да се боре за бољи економски положај?
– Непристајањем, освешћавањем и радом на себи. Не пристајем да пола свог живота дајем на богаћење крупних капиталиста, не пристајем да ми одузимате достојанство, не пристајем да за уложени труд и рад преживљавам… Али, то треба да буде колективно непристајање и бунт. Ако не пристане радничка класа, велики део система је уздрман и крупни капитал мора да попусти.
Ако се водимо филозофијом “ћути, може и горе”, “ма шта ћеш, бар радиш”, “бар си пријављен”, “бар ти плаћа пут”… нигде нећемо стићи. Дакле, морамо да знамо радничка права, да се удружујемо и не пристајемо.
Колико образовање и рад на себи утичу на освешћивање и стварање слободних грађана?
Образовање и рад на себи имају огромну улогу. Међутим, када ово тврдим, не мислим на формално образовање, факултете итд. Нажалост, образовни систем у Србији системски и врло успешно од нас прави робове – младе људе који не знају ко су, шта желе да раде, у чему су добри, како да зараде новац, како да буду слободни. Решење је у образовању ван образовних институција. Пошто нас ни у основној ни у средњој школи не освешћују, не излажу различитим искуствима и не суочавају са реалним животом, већина младих људи “прогледа” тек кад се суочи са реалношћу, по изласку из школске клупе. Онда кад на својој кожи осете систем.
Стога је мој савет младима посебно средњошколцима, да што пре спознају шта желе да раде, у чему су добри и да ли то доноси новац. Потом да одлуче да ли желе да студирају и да процене и да се распитају да ли то могу да науче на факултету. Или да се одлуче за неформално образовање, курсеве, едукације, учење нових вештина на интернету, што је у данашње време много исплативије.
Каква је ситуација са школовањем новинара? И слободом медија?
– Ја могу да кажем да сам добила солидно образовање на факултету. Могло је и боље, али неку добру основу сам свакако добила. Остало сам сама надограђивала грабећи праксе и посао још од друге године факултета. Проблем је кад ти школовани новинари изађу на тржиште рада и схвате да паре не доноси новинарство, него нешто што лаици називају новинарством, а то није прошло поред новинарства.
Огроман проблем у слободи медија лежи у чињеници да је мало новинара са интегритетом. Мало је оних који обављају посао новинара са циљем јавног интереса и улогом коректива друштва и власти, као што је то у његовој основи. Дакле, ми имамо проблем са клијентелизмом у медијима када новинари служе партији, а не народу. Када већина новинара пристане на то, онда имамо медијску ситуацију какву имамо.
И за крај, ко је ваш фаворит на локалним изборима у Сремској Митровици који ће се одржати у јуну месецу? И како видите Митровицу након тих избора?
Не бих се јавно изјашњавала о фавориту. Могу да кажем да изузетно поштујем рад Групе грађана “Град за све нас”. Пре свега ми је драго да се коначно чује друго мишљење у нашем граду, коначно глас непристајања и бунта.
Волела бих да се у будућности грађани ослободе, да искажу своје незадовољство, да се боре, да не пристају, да не дозвољавају да им се узима достојанство. Такву атмосферу бих волела да видим у нашем граду.
Марија Грбић, дипломирани новинар и мастер комуниколог. Пореклом из Мартинаца, студирала је новинарсто у Новом Саду, била најбољи студент и побрала бројне награде.
