На први помен имена Банета Радуловића, асоцијација је мајстор за бицикле. Колико дуго се бавите овим послом и како сте почели?
– Ласкаво звучи, али са бициклима сам почео радити одмах после средње школе, тачније негде крајем маја 2006. године. Почео сам у радњи која је данас свима у граду позната и налази се код Музичке школе, отворена је од стране нашег бившег суграђанина који је својом визијом Митровчанима омогућио да имају једну лепу и озбиљну продавницу бицикала.
Каква је култура вожења бицикала у Србији и како је можете упоредити са неким европским земљама, на пример Холандијом?
– У Србији, а поготово у Војводини бициклирање је доста заступљено, нажалост у односу на Холандију или неке уређеније земље налазимо се на доста нижем нивоу али су бициклисти свакако доста заступљени у саобраћају. Бициклизам као спорт је код нас и поред доста ентузијаста који воде клубове и праве манифестације у односу на пре 10-ак година на мало бољем нивоу, али што се рекреативног бициклизма тиче на веома ниским гранама је, осим Новог Сада и Београда који су, ипак, прича за себе.
Како сте задовољи бициклистичким стазама у Сремској Митровици и околини?
– За град као сто је наша Митровица – бициклистичка инфраструктура је заиста слаба, коментари људи који користе бицикле су да је наш град небезбедан за бициклирање што бих и сам могао потврдити. Зашто? Покушајте да се провозате Старим шором, Паланком, улицом Милоша Обилића… осећате се лоше поред толиког протока возила. Верујем да ће у наредном периоду сигурно бити неког побољшања, тј. морало би бити.
Постоје ли у Сремској Митровици удружења бициклиста и у којој мери су активни?
– У Митровици је пре 10-ак година активирано удружење које се звало “Точак као живот“ и кроз то удружење смо презентовали људима бициклизам као спорт и вид рекреације, што је међу тадашњим становништвом града изазвало позитивне реакције. Такође смо правили и трке тадашњег “Опен купа“ у МТБ и ЦX бициклизму. Због мањка времена, нас који смо били организатори, после неке непуне три године престали смо са радом. Данас постоји “Бициклистичка Иницијатива“ која је концентрисана на скретање пажње људима да су бициклисти равноправни учесници у саобраћају и на недостатак бициклистичке инфраструктуре. Такође, удружење организује и “Критичне масе“ у нашем граду и још многе манифестације везане за бициклизам и бициклисте.
Да ли се може живети од посла сервисера и механичара за бицикле, колико људи озбиљно схватају исправност свог љубимца на два точка?
– Посао је сувише обиман за једног човека, а премало плаћен. У Новом Саду или Београду, као и у свим браншама је друга прича, док бити бицикл-механичар у средини као што је Сремска Митровица значи волети свој посао. Да би сте знали да поправите бицикл морате располагати са многим информацијама везаним за кварове које поправљате, ако хоћете људима да прузите услугу на нивоу каквом заслужују. Велика већина људи у нашој средини, нажалост, нема обзира да је за кварове потребно време да се реше, а поправку и одржавања бицикала разликује мали проценат људи. Овакав став наравно не утиче повољно и не стимулише људе да се баве овим послом. На улицама постоји велики број бицикала који су у употреби а који нису исправни без жеље власника да их поправе. Свакако да и сам не живим само од поправке бицикала, јер је то у оваквим условима готово немогуће да буде једини извор прихода којим бих могао издржавати породицу.
Бранислав Радуловић, проф. механичар и сервисер за бицикле
