Кристина Драгишић рођена је 1971. у Пољској, али цео живот живи у Сремској Митровици где је завршила основну и средњу школу, и стекла основно музичко образовање, одсек – клавир. Звање дипл. психолога-мастер, стекла на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду.
Радила као психолог у Казнено поправном заводу и Центру за социјални рад “Сава“ у Сремској Митровици, а у митровачком Каритасу је од 2003. године, на месту координатора и пројект менаџера. Лиценцирана је стручна радница у области социјалне заштите и акредитована тренерица за два тренинг програма за услуге социјалне заштите. Члан Тима Владе Србије за смањивање сиромаштва и социјалну инклузију (2009 – 2012), радне групе Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања РС за стандардизацију услуге помоћи у кући за старе и помоћи у кући за децу са развојним потешкоћама. Говори пољски и енглески.
Удата, мајка троје деце.
Ваше име је препознатљиво на подручју Града Сремска Митровица. Шта мислите, по чему Вас људи највише препознају?
– Препознају ме по осмеху, лепој речи и љубазности. Препознају ме јер сам једна од њих, обичних и малих људи који су свој живот живели понизни пред Богом прихватајући свој крст, носећи заједнички са људима овог Града терет живота -ратне деведесете, инфлацију, несташицу, бомбардовање, страх и неизвесност за сутра. И после свих тих изазова, остала неко ко враћа наду, веру у човека, стрпљиво слуша и покушава да помогне тамо где суза и тишина говори јаче од крика. Неко ко ће бити глас невидљивих и обесправљених тамо где нешто може да се промени и трудим се да помогнем сваком кога ми Господ стави на пут.
Какав је по Вама однос Града према проблемима из сфере социјалне заштите?
– Социјална заштита је увек задња рупа на свирали у свакој власти, на свим нивоима, иако управо она амортизује и санира многе друштвене проблеме.
Данас на светски дан социјалне правде треба да јасно кажемо да су сва декларативна настојања великих и моћних сила од УН до Давоса, учинила само да се јаз између богатих и сиромашних још више продуби и да се сиромаштво светске популације повећа до скоро 700 милиона гладних и социјално угрожених. У Србији по подацима УН милион и по људи је око границе сиромаштва! То је чак 1/5 укупног становништва Србије!
Социјална правда је концепт који се заснива на идеји да сви људи имају право на једнаке могућности и поштовање својих људских права и слобода, без обзира на њихову расу, пол, националност, вероисповест, старост, инвалидитет, сексуалну оријентацију или било коју другу особину. Социјална правда подразумева и праведну расподелу богатства, ресурса и моћи у друштву, као и заштиту најугроженијих и маргинализованих група. Ако све то знамо, можемо погледати око себе и видети колико смо далеко од овог концепта.
У нашем Граду неопходне су значајне промене у овој области, од приступа социјалној заштити кроз разумевање колики је спектар и обухват оних који спадају у ову надлежност као и перцепција реалних потреба људи који су ангажовани у овом систему као професионалци. Средства која се одвајају на нивоу Града за ову област су минорна у односу нпр. за издвајања за спорт и културу која су 5-6 пута већа него социјална заштита.
Које сте проблеме препознали као кључне током дугогодишњег бављења и пружања помоћи најугроженијим категоријама становништва?
– Оно што је евидентно јесте да се са продубљивањем кризе у друштву, повећава и продубљује проблематика у сфери социјалне заштите. Затварање фирми, кршење радничких права, мигрантска криза, здравствени проблеми на глобалном нивоу – пандемија, пораст насиља у друштву, пораст разних облика зависности, тренд деинституционализације осетљивих група… све се то пројектује као проблем који треба санирати у области социјалне заштите на различите начине. Ресорно министарство лако пребаци надлежност на Центре за социјални рад, али нехајно заборави на уредбу о забрани запошљавања у јавном сектору Владе РС. Тако установе социјалне заштите, у првом реду Центри за социјални рад добију нове обавезе, процедуре и принадлежности, али без кадровске подршке која би испратила то повећање обавеза. Такође ту је и маћехински однос према организацијама цивилног друштва које морају да имају све лиценце и акредитације као све друге установе социјалне заштите, али власт нема одговорност да их подржи у раду кроз системску финансијску подршку. Евидентан је и пад професионалности, неодговорности и некомпетентности уместо стручности који су условљени утицајем политике и страначко-партијских интереса. Велики број ентузијаста и посвећених људи раде и одржавају овај систем управо захваљујући пожртвовању и хуманизму. Одговорно тврдим да нема тих предивних колега који стављају добро заједнице и друштва испред својих личних интереса, овај систем би се одавно урушио као кула од карата.
Шта се показало као добра пракса и које нове мере бисте увели, а које би у знатној мери побољшале положај социјално угрожених категорија?
– То је врло комплексна ствар, али није неостварива уколико би се пришло проблематици синергијски. Град има одређене стратешке документе од којих би могао да крене, а у ходу би се израдили недостајући документи да би се мултидисциплинарно решио проблем социјално угрожених на дуге стазе. Већ дужи низ година не прилазимо најзначајнијим питањима и проблемима стратешки, већ ад хок гасећи пожаре тамо где избијају.
Град као оснивач Центра за социјални рад, треба да повећа број запослених у центру који ће се бавити студијама случаја, радити више на терену, упознавати породице и њихову проблематику те студиозно решавати проблем сиромаштва и поремећених породичних односа. Конфликти унутар породице, насиље, пороци и друго долази из сиромаштва, немогућности да прехраните децу, да их обучете, школујете. Зато иницијатива наше ГГ Град за све нас да се огромна средства која се одливају на накнаде за одборе, већа, статирање у органима надзора, скупштини Града и сл. треба да се преусмере управо на олакшавање живота најсиромашнијих – плаћање вртића, уџбеника, набавке школског прибора, превоза деце са села, повећање дечјег додатка. Од 2020. године, локална власт се прави глува и слепа за ову иницијативу, а нико од медија који седе на седницама Скупштине Града није обавестио суграђане о борби коју водимо за родитеље и социјално угрожене и побољање њиховог статуса. А из седнице у седницу излазимо са истим предлогом – укидање свих беспотребних милиноских давања и усперавање ка потребама становника нашег Града, о чијој добробити би ми као њихови бирани предстаници, требали да бринемо.
Сигурна сам да када дође до промене оних који управљају градском касом и Градом, доћи ће и до мењања социјалне али и еколошке ситуације у Граду. Локални избори су на пролеће. Мислите о томе.
Кристина Драгишић дипл. психолог – мастер, удата, мајка троје деце.
