За оне који не знају, реците нам ко је Светлана Цвијановић?
Ко је Светлана?
– Врло тешко питање. Светлана је пре свега мајка троје деце.То истичем као прво, јер сматрам да је то моја најбитнија улога. Светлана је сада лекар Хитне помоћи, до пре шест месеци сам била лекар Школског диспанзера “само 15 година“ но стицајем „разних околности“ ево ме сад на Хитној помоћи. Такође и писац, (ако се то може тако назвати) с`обзиром да пишем од малена, али тек сада почињу да се преузимају моји текстови, на разним сајтовима и конкурсима (жеља да будем лекар од основне школе и поред разних награда на књижевним конурсима у средњој школи и молбе професорице српског језика, да упишем књижевност, ја уписала медицину и даље пишем). У суштини, за неповеровати је колико лекара има разне „хобије“, (то нам је вентил) неко пише, слика, свира, а неко пије и то је хоби, шалим се, наравно. Бавим се и хуманитарним радом колико је у мојој моћи (а имам је прилично).Такође, доста радим и са Ромима, са њиховом децом и едукацијом у циљу унапрађења и уклапања „маргинализованих људи“ у нашу заједницу. Рекох тешко питање, ни сама баш не знам ко сам.
Бавите се једним хуманим послом, али ту није граница. Веома сте ангажовани и пожртвовани у подстицању и учествовању у низу хуманитарних акција када су наши суграђани у питању. Одакле црпите толику енергију и како оцењујете укљученост града у организовање хуманитарних активности?
– Да, бавим се хуманим послом и стварно се трудим да дам све од себе, што се тиче пацијената. Никада нисам, ни у Школском диспанзеру, а ни сада на Хитној помоћи, обраћала пажњу на сталеж, образовање, националност. Код мене сви имају „исти третман“, тако сам васпитана. Велики сам емпата и ма колико психолози и психјатри оспоравали алтруизам, ја верујем да постоји. Што се тиче хуманитарног рада, од малена сам ја била та која је скупљала и делила своје играчке и гардеробу, понекад и мамину и татину, (предпостављате исход) то се наставило током основне и средње школе (нисам скупљала играчке, имали смо хуманитарне акције). Први пут сам званично, ајде назовимо то тако, почела да се бавим озбиљним хуманитарним радом, када је моја, нажалост скоро преминула, мала пацијенткиња оболела од ретког облика тумора, који је дијагностикован код само 200 деце у целом свету. Једном мојом објавом на друштвеним мрежама, коју су преузели портали, дигла сам целу Сремску Митровицу и шире „на ноге“. Тада су почеле хуманитарне акције, журке, базари, укључиле су се и школе и друге институције. Требало је координирати свиме тиме и онда још по целу ноћ писати мејлове клиникама у Америци (друга временска зона). Но, имам сјајне људе хуманитарце уз себе, који су прискочили и пуно ми помогли. Наравно да, кад једном кренеш у том правцу, повратка нема. Хуманитарни рад ме баш испуњава. Понекад ни сама нисам свесна одакле ми толика енергија. Спавам у просеку 5х и мени је то довољно. Чим очи отворим, прво погледам да ли је неко звао и шта му треба. Једноставно су се ствари тако издешавале. Мала Милица, па Ђура Ђалинац мој пријатељ, којем сам обећала да ћу пазити на Биљу и децу и Богу хвала, успела и ту. Добили су стан од господина Петра Ристића, (нисам баш била пуно досадна) на коришћење. То су ствари из којих црпим енергију, из људске среће, из очију насмејаног детета, из осмеха задовољне мајке… ни из чега другог.
Што се тиче града као града, тј. Општине њихова укљученост је равна нули. Колико сам пута писала мејлове и коме, ни сама не знам, никада никакав одговор нисам добила. Е, онда се запиташ чита ли то уопште ико (или им вокабулар није јасан) или да идем од врата до врата по Општини? Наравно да то никада не бих урадила. Има много добрих „обичних“ људи у овом граду, који ће уплатити на рачун за дете, а при том још замолити да не спомињем њихово име, јер не воле да се експонирају. Увек испоштујем. Тако то функционише. Ови се експонирају, али не дају, а ови дају али се не експонирају, што је сасвим нормална појава за „Небески народ“.
Због посла којим се бавите веома сте препознатљиви у граду и једна сте од ретких особа „без длаке на језику“. Подједнако критикујете и власт и опозицију када то сматрате оправданим. Да ли сте икада имали неке непријатности због тога и да ли мислите да је за људе генерално боље да имају став и да га искажу или да ћуте и да се држе по страни?
– Што се тиче власти и опозиције, ја не критикујем ни једне ни друге. Једноставно имам свој став којег се држим и не одступам од њега. Увек само за правду (што је наравно немогуће) али трудим се, зато можда стичете утисак да критикујем и једне и друге. Не, ја ћу похвалити кад неко, небитно којој странци припада, уради нешто корисно, за град, за појединица, али исто тако ћу „осути паљбу“, опет независно, позиција или опозиција, кад видим неке натписе који ми парају уши, или неке ствари које се дешавају у нашем граду или у држави, и што је врло битно увек добро аргументовано (а не рекла ми комшиница). Немам непријатности због мог „критичког става“, по вама-и према једним и према другима. Чак и ако се тако нешто деси, а дешавали су се, па назовимо „ситни инциденти и провокације“, то решавам аутоматски (куц-куц, ко шта има да ми каже-изволите, или што рече Цане„…један позив мења све…“). Никада нисам била члан ни једне странке, сем извиђача (шалим се). Не волим да се укалупим и не желим да ми неко намеће своје мишљење. Увек само своја, што баш данас и није врлина, али са тим се родиш и не можеш променити. Ја моје ставове јавно износим, свиђали се они некоме или не. Углавном имам верне пратиоце који се слажу са мојим ставовима (можда да оснујем странку?!) али наравно има и оних који се не слажу. Ту се мало упустим у расправу, проценим и углавном не улазим у дубље расправе, јер не желим да кварим људске односе због тамо неке нпр.“афере“, јесте-није… за то постоје друге институције, а и њима баш не верујем, али то сам ЈА – борац против ветрењача. Не знам зашто људи „ћуте“, никад ми то није било јасно. Чега се боје, зашто, стварно не разумем. Ако добро владаш материјом, (ја успут и право научих) не видим разлог да ћутиш, или је то линија мањег отпора или што каже Марчело:“… а онда питаш човека зашто, а они ти каже… „ да не псујем. Ко зна песму-схватио је.
Да ли излазите редовно на изборе и колико верујете у њихову регуларност и шта мислите шта је најчешћи узрок незаинтересованости оне, незадовољне групе људи?
– Редовно гласам, за кога моја ствар и опет та незаинтерсованост незадовољне групе људи, иста прича. Зашто-не разумем. Незадовољан си, најгласнији на свим друштвеним мрежама и онда дођу избори и сви спусте ролетне. Једино објашњењење је колективна депресија или колективна параноја, ја стварно не видим други разлог. Што се тиче регуларности, давно сам престала да верујем у то, али моје је да дам било какав допринос због своје и ваше деце.
За крај, реците нам, какво је по Вама тренутно стање у здравству и шта би прво требало урадити, по вашем мишљењу, да би се видео помак?
– Што се тиче стања у здравству – да може боље може, но с’обзиром у којим смо условима радили и за које плате, види се помак и то значајан (ово је лично мој став). Шта је битно у здравству? Најбитније је вратити људима поверење у лекаре. Са свих страна се народу пласирају којекакве „теорије завере“, траже се кривци за несрећне случајаве, јавни позиви на линч. То се мора променити. Овај народ мора да схвати да смо ми ту због њих. Да им не желимо зло, да се грешке дешавају, нажалост, али се дешавају, нисмо ми Богови. Страшне су то ствари, али ми смо остали у Србији због народа. Па како би изгледало кад би отшло 80%, а за 10 година је отишло 6000 лекара из Србије. Највећи помак ће бити када вратимо поверење пацијената, својим радом, трудом и залагањем. Када обезбедимо да свако село има лекара, да до специјалисте не мораш да чекаш 6 месеци. Да се сваком пацијенту пружи иста пажња и третман, али исто тако и ми очекујемо да од пацијената добијемо „Хвала,довиђења“, а не бесно лупање вратима, јер он није хтео баш ту терапију. Морамо под хитно радити на релацији пацијент-лекар и успоставити везе које, ја лично и дан данас имам са својим пацијентима. Моји пацијенти из Школског диспанзера, сад већ имају своју децу коју су доводили код мене. Не могу да опишем кад дођу родитељи и кажу :“ Видиш ова др је била и мамина или татина др, а биће и твоја“, или сада на Хитној, ови старији суграђани, кад кажу: „Јаој, па Ви сте дивни, ја љубазнију докторицу нисам видео“. Не, нисам ја најбољи лекар, далеко од тога, али знам да саслушам сваког, ако имам времена. Њима је прича пола терапије. Е кад то успемо да вратимо, то поверење у лекаре, надам се да ће се и у здравству нешто променити.
Крај Хипократове заклетве, који ћете ретко где видети-све говори:
„Уколико се верно држим ове заклетве, нека уживам у мом животу и пракси моје уметности, поштован од стране свих људи за сва времена; али уколико застраним са ње или је прекршим, нека ме све супротно задеси.”
Светлана Цвијановић, мајка троје деце, лекар Хитне помоћи, писац и велики хуманиста.
